У раном дечачком добу питао сам одрасле како један човек постиже да га слушају десеторица (ваљда сам видео војнике у строју). Објаснили су ми. Нисам разумео тада, али ни до данас, заправо.
Многа питања која постављају деца, збуњујућа су за одрасле. Јер одрасли мисле (зато што су престали да мисле) да знају шта је шта, ко је ко и чему је нешто. Научили су да ходају, али када падну - забезекну се.
Заборавили су да падају, заборавили су једну од првих животних наука: ласно пасти, меко гекнути, предуслов је сваког безбедног уздигнућа.
У борилачким вештинама најпре се уче падови. И ко учи за пилота, пре него што сам полети, научи прво да се спусти падобраном.
Ко учи да живи, најпре похађа вежбе лаког падања, попут лопте којој је приземљење одраз за скок. Док је човек сасвим мало дете има широм отворене очи, округле, сјајне, које виде и муву и жабу и дрво...
Један писац ономад био гост у ТВ емисији па каже да су деца сурова.
Ја мислим да су деца онаква какви смо заправо ми у бити (људи) који скривају облачећи наоко примамљиву одежду од шарма, моралних начела, знања,добродушја. Често се не скидају ни када се купају поистовећујући се са пожељном сликом о себи.
Ако је сурово, дете је сурово зато што је искрено. Човек је суров, или тачније - и суров. Када дете кида муви ножице, то је човек који убија, спаљује и сатире по Ираку, Крајини, Космету, само зато што ОН за то има објашњења и оправдања, само зато што је та суровост одевена у високе циљеве.
Кад дете неда колач другом детету, то је човек који је огрезао у топлом и крцатом и кроз прозор гледа невољнике који пребиру по сметлишту. Гледа их, али их не види. Тај човек је оно дете које је све играчке приграбило и намргођено и накострешено вришти ако му прилазе или се послуже неком од њих. Дете ће отворено да шутне мачку, веже јој шерпу за реп, удариће друго дете с леђа, а одрастао и цивилизован човек ће тако нешто само пожелети, али ће се уздржати или неком наудити само када га нико не види.
Искреност је сурова. Дете ће отворено рећи некој старици: "Јој баба ала си ружна." Или ће заплакати у страху од утиска. Оно ће пред гостима рећи да је тата јуче био пијан и ударио маму, оно ће заспати ако му се спава, јер неће да глуми занимање за децу која су му дошла у посету. А ни та се деца неће увредити што им је домаћин заспао.
Од деце одрасли човек може много да научи о себи. Али углавном неће. Тек када доживе дубоку старост (када подетиње), враћају се на питања која су постављала на почетку. Тада схватају да нису нашли одговоре , али и што би рекла Шимборска, да нема важнијих питања од наивних питања. Творац је то тако удесио да је човек најближи себи на почетку и на крају живота. Онда када је најнемоћнији. На концу живота схвата да је остао оно што је био на почетку живота, само што је мало порастао и постао тежи...
Нема коментара:
Постави коментар